О години рођења Јована Дучића постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди даје рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. Отац Дучићев Андрија страдао је у Херцеговачком устанку 1875. и сахрањен је у Дубровнику. Мајка Јока из брака са Андријом имала је још ћерку Милеву, а из првог брака са Шћепаном Глоговцем двоје деце (Ристу и Соку).

1878. Требиње, након Берлинског конгреса, припада Аустроугарској. Дучић се школује у Требињу, потом у Мостару завршава трговачку школу.

1890—1891. похађа Учитељску школу у Сарајеву

1891—1893. завршава Учитељску школу у Сомбору. Као учитељ постављен је у Бијељини, а власти га због политичких разлога прогоне у манастир Житомислић.

1895—1899. учитељ је у српској школи у Мостару. Члан је друштва Гусле, оснивач и члан уредништва књижевног листа Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен с посла. Исте године одлази на студије у Женеву на Филозофско-социолошки факултет. Одржава бројне везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни Гласник).

1900. умире му мајка.

1901. излази му прва књига Пјесме, у издању мостарске Зоре.

1906. завршава студије, а следеће године у Министарству иностраних дела, у Београду, добија службу писара.

1908. ради као уредник књижевне хронике у Политици. У издању Српске књижевне задруге излази му књига Песме, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози — Плаве легенде и Песме.

1910. постављен за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији.

1911. књига Песме у издању Цвијановића.

Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру, као и делегат у Женеви у Друштву народа.

Биран за дописног члана Српске краљевске академије.

1929. у редакцији аутора појављују се две књиге Сабраних дела, Песме сунца и Песме љубави. После две године, након превременог пензионисања, враћен на место отправника послова посланства у Каиру.

1930. трећа књига Сабраних дела, Царски сонети, потом Плаве легенде и Градови и химере.

1931. редован члан Српске краљевске академије, а следеће године постављен за посланика у Будимпешти.

1932. Благо цара Радована.

Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, а потом у Букурешту, где је произведен у звање амбасадора, а до распада Југославије посланик у Мадриду.

Од 1941. до 1943. живи код свог рођака у граду Гери (САД, Индијана). Излази му монографија Гроф Сава Владиславић. Објављује политичке брошуре и пише у српској штампи у САД, погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа.

1943. умире у Гери, где је и сахрањен. На дан смрти изашла му је књига Лирика, Питсбург. Исте године његови посмртни остаци пренесени су у порту српског манастира св. Саве у Либертвилу.

Данас се гроб овог великог српског песника налази у храму Херцеговачка Грачаница у родном Требињу.