Православне цркве и манастири су неодвојиви и неодцјепиви дио духовног, а тиме и културног и историјског наслијеђа српског народа, као оног који је примио хришћанство у давна времена словенских Просвјетитеља Кирила и Методија, у 9. вијеку од рођења Христовог. Храм је Дом Бога Живога на земљи, архитектонски испојана молитва Њему од заједнице вјерних људи – Цркве. Зато је исти израз „црква“, иста ријеч употребљена да означи ово здање – храм – као и да буде именитељ хришћана који се сабирају и чине Тијело Христово – живу Цркву.

Подизање храмова као задужбина – дословно онога што неко чини за душу своју – веома рано је ушло у обичај и традицију Срба, а превасходно владара и владајућих, кнежева, деспота и великаша, као и свих оних који су својим иметком могли да послуже Христу и своме народу као Божијем чокоту. Зато ће у доба средњовјековља, у вријеме краљевске и царске династије Немањића – а по узору на православне византијске цареве – постати питање части и достојанства, као и насушне потребе сваког упрестољеног на државном трону да подигне за живота што више цркава и манастира, или помогне оне већ постојеће дарујући што им је на потребу. О томе свједоче до данас сачувани храмови подигнути у свим српским земљама, као и у Светој Гори и у Светој Земљи, грађени од најбољег материјала, зидани од највјештијих зидара и украшени дјелима најобдаренијих сликара и умјетника.

Врхунац задужбинарства Немањића био је у 14. вијеку, у доба краља Милутина који је подигао и обновио преко 40 цркава и манастира, како и свједочи његов животописац: И у држави свога отачаства многе божаствене манастире од самог основа подиже, и одликова достоименитом славом, да ваистину будући обновљен Духом Светим, обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих и више од корена свршаваше по Божијем извољењу. Оно што су му оци и прародитељи завјештали, испуњавао је и надопуњавао, и већ тада је ктиторство дубоко ушло у традицији Срба.

Много је оних који су и послије Немањића градили задужбине, па и они без великог иметка рукозидали су сами, или су се цијеле области, села и насеља удруживали и подизали храмове. Јер никада се величина дара датог за душу није мјерила количином, него спремношћу на жртву онога ко дарује. Било је опште прихваћено да помоћи другоме, нарочито сиромашном и немоћном, значи помагати себи, а подизати храм улагати у непролазно. Жртва је тако била својственија ономе који је имао више, а благодарност свима. Ова традиција код Срба имала је свој непрекинут развој и трајање, без обзира на тешка времена и ударе из посљедњих вијекова, о чему свједоче постојеће велелепне цркве, као и многобројне црквине и црквишта, називи мјеста и крајева који говоре о некадашњем њиховом постојању.

Као што традиција није нешто што је било а сад се само спомиње, него живи и активни, надограђујући однос према заједници људи и Земљи у коју је Бог благоизволио да нас смјести, тако ни ктиторство није само успомена на обичаје предака. И Црква је увијек Једна и Христос је Онај Који јесте, Који бјеше, Који ће доћи, Сведржитељ. Цркве и црквице, храмови и капеле, православне богомоље су Његов дом, и сви који их руше, разарају видљиви Храм Тијела Његовог, а који их граде, изграђују себе у Њему. Показује се тако сваки градитељ и задужбинар, и онај први и посљедњи, и богати и сиромашни, једнак по својој жељи и хтијењу да постане удиониоком и сљедбеником Оцима, да буде као и они „благословеним изданком благословеног коријена и красним цвијетом светога сâда“… (А.Ј.)

Бранко Тупањац родом из Билеће и бизнисмен из Чикага на Конгресу српског ујединјења у Кливленду( САД) одржаном септембра 1999 год. саопштио је своју спремност да буде ктитор храма већ названог Херцеговачка Грачаница, чији су темељи били освештани. Потом у децембру исте године посјетио је Требиње гдје је са владикама Григоријем и Атанасијем утврдио детаље о изградњи храма на Црквини гдје су радови почели у марту следеће године.

„А ја сам збиља желио да остане нешто вриједно у српском роду и хтио сам да Требиње добије и да српски народ добије нешто од старог самопоуздања поготово у овим тешким временима, у овим ратовима и у овoj економској немоћи. Тако је и било зато сам толико сретан. Ја не знам ви људи који гледате са стране, ви не можете видјети моју срећу, јер ја сам направио више него што сам и у сну сањао. Било би доста људи који би сада хтјели да праве цркву , али не могу да нађу Дучића!“ ријечи су ктиторове.

Некоћ је Јован Дучић изрекао ријечи уз искрено и велико поштовање према великом српском пјеснику Јовану Јовановићу Змају, а које данас вриједе како за њега самога тако и за ктитора: „ Виктор Иго је рекао: „Посејте села еванђелима“, Посејмо ми нашу земљу примерима љубави сваке врсте. Историја није ништа друго него прича о великим људима. Истакнимо те великане, да види свет да знамо шта је заслуга и да верујемо у величину. Подигнимо споменик нашем песнику , које има толико крупно место у животу свих нас. Научите децу шта им је он оставио.“

„У знак признања за велику љубав према светој цркви , посебно исказану кроз ктиторство храма Благовештења на Црквини, вјечном пребивалишту и сени Јована Дучића“, Свети архијерејски синод српске православне цркве одликовао је Бранка Тупањца орденом светог Саве І степена.